Vazda se bojim da će me udariti auto, a na meni poderane gaće

Sazdani smo od strahova. Tolikih da nam ne daju živjeti normalno.

Evo, recimo jutros sam pošla da vozim dijete na pregled. Njega će da pregledaju, pa mu oblačim čist veš, svu garderobu koja miriši na omekšivač, jer ne do bog da neko tamo makar i pomisli kako sam traljava mater zapuštenog djeteta. I ja oblačim čitave gaće, jer, nikad se ne zna.

Odrastala sam uz tu mantru da se iz kuće izlazi isključivo u nepocijepanim gaćama. Vazda sam slušala kako se, eto, može desiti da me možda baš sad udari auto, dođe po mene hitna, skupljaju me s asfalta, kad tamo poderane gaće. Fakat je u tom trenu to najvažnije, kakve su mi gaće dok se borim za život.

Tako odrasteš u uvjerenju da je kad izlaziš iz kuće najvažnije u kakvim ćeš gaćama to uraditi. Jest da je to prvi sloj do tebe i da su male šanse da će ih iko živ vidjeti, al s gaćama nema trte-mrte, toliko te isprepadaju tim imaginarinm autom pod čijim si točkovima upravo završio, da i ne shvatiš kad je strah zagospodario tvojim životom.

A bojimo se svega i svačega, počevši od toga da na operacionom stolu završimo, ne toliko zbog poderane plućne maramice, karlične kosti ili kičmene moždine, koliko zbog poderanih gaća. Bojimo se otići kod doktora, jer ko zna šta će nam reći. Bojimo se ne otići, jer šta ako umrem, a nisam to baš sad planirala.

Bojimo se sjesti u taj auto, jer šta ako pijana budala naiđe iz suprotnog pravca. Ili ako negdje treba uz brdo, a ne znamo krenuti pod ručnom. Pa se bojimo voziti bicikl, nema staza, nije sigurno, opet ovi drugi oko nas koji su nepouzdani. Ni hodanje nam više nije sigurno, strah nas je uvijek da ćemo završiti baš pod nekim točkovima. Pazi, čuvaj se, ne moraš baš sad.

Bojimo se voljeti, a strah nas je i nevoljenja. Bojimo se ostavljanja, a i da nekoga nosimo na duši. Bojimo se vezivanja, patnje, tuge. Svega se bojimo, pa biramo da živimo daleko od strahova, jer tako je lakše. Strah nas je izabrati roditeljstvo, jer nije to baš lako. Strah nas je ne postati roditelj, jer kakav je smisao. Bojimo se porođaja, bojimo se anestezije. Šta god da uradimo, umiremo od straha. Unaprijed.

Nemoj davati djetetu ribu, udaviće se. Nemoj mu davati kupovno mlijeko, pazi na breskve i jabuke, koliko su špricane. Pazi na sve, strahuj za sve. Ne pij vodu, možda je prljava. Ne kupaj se u rijeci, ostaćeš bez jajnika. Sve same crne projekcije za život u kavezu.

Nemoj u tu školu, šta ako pogriješiš. Ne mijenjaj posao, drži tog goluba na grani. Ne upuštaj se u flert, ne upuštaj se u vezu na daljinu, ne upuštaj se u ljubav preko žice; prevariće te, izigrati, iskoristiti, silovati. Ne živi u gradu, bojimo se toksina, nemoj ni u selo, podivljaćeš. Bojimo se vlastitog postojanja u vlastitim okvirima.

Bojimo se šta će reći okolina, bojimo se i ravnodušnosti. Strah nas je od gubitka posla, od gubitka krova nad glavom, od neisplaćene rate kredita.Strah nas je od visine, od ljudi, od otvorenog prostora, od svakojakih buba, od ružnih snova, jer šta oni znače. Bojimo se svog odraza u ogledalu, uvijek nas plaši neki tamni podočnjak ili klempavo uho.

Strahujemo od gubitaka, od odlazaka, od prestanaka. Plašimo se kako bismo bez nekoga ili sami. Bojimo se i kako ćemo još dugo s nekim. Bojimo se kako ćemo preživjeti kad djeca odu, a kako od penzije od prvog do prvoga. Strah nas je i pomisliti šta ako budu poplave ili kakav jak zemljotres. Ili ako nas u po noći zaboli stomak, a nemamo tabletu protiv bolova. Bojimo se napiti, jer šta ako nas sutra dočeka glavobolja s karakterom.

Bojimo se bolesti, stalno se pipamo i postavljamo dijagnoze. Bojimo se smrti, k’o kad je možemo izbjeći. Stvarno se bojimo i ovna i govna.

Strah nas je da budemo prirodni, da budemo to što jesmo, bojimo se avantura, neistraženih mjesta i ljudi. Bojimo se da ne ispadnemo glupi ili dosadni.

I sve je to zapravo normalno, jer strah je najveći pokazatelj da smo živi, da u nama još ima strasti, ima još želje i volje. I sve je to u redu dok su ti strahovi samo tihi saputnik na našem putu, samo tiha opomena da ponešto nije u redu, samo tihi glas razuma s vremena na vrijeme. Sve dok nas ne obuzmo toliko da unaprijed upropaste sve u čemu je trebalo biti hrabar, odlučan, samouvjeren ili samo malo blesav.

Jer, džaba nam svi strahovi koji od nas samo prave taoce vlastitog života. Džaba unaprijed strahujemo kad onima kojima je suđeno da budu j*bani gaće same spadaju. Bile poderane ili ne.

Izvor: Jelena Pralica