Dan smrti nije slučajan, kao ni dan rođenja! Evo šta o životu i smrti misli psihoterapeut sa onkologije

O danu smrti, kliničkoj smrti i životu na drugom svetu, govori ruski psihoteraput, autor brojnih knjiga.

Smrt kao deo života

U svakodnevnom životu, kada razgovaramo sa ljudima, često čujemo kako kažu: “On je bio tako dobar čovek. Ne znam zašto mu se to desilo pa je umro!”

Međutim, zapitajte se: Kako je umro? Jer je veoma važno kako osoba premine. Smrt je vašna za ljudsko samopoimanje. Smrt nije samo negativna.

Nema života bez smrti. Kada sam razgovarao sa umetnicima, zamolio sam ih da mi predstave smrt. Jedan skluptor mi je neposredno pred svoju smrt rekao:

“Ja bih prikazao smrt u obliku Hrista”

“A da li je Hrist razapet?”

“Ne, Hirstovo vaskrsnuće.”

Nemoguće je prikazati smrt bez života, i život bez smrti.

Smrt je prirodan proces. Mnogi pisci su pokušavali da prikažu život besmrtne osobe, ali to je strašan život. Šta je beskrajan život – beskonačno ponavljanje zemaljskih iskustava, zaustavljanje razvoja ili beskrajno stanje? Teško je čak i zamisliti bolna stanja osobe koja je besmrtna.

Smrt je nagrada, predah, nenormalna je samo kada se iznenada pojavi, kada je osoba još u usponu, puna snage.

Postoje priče o ruskim seljacima koji su pod stare dane, kada više nisu mogli da rade u polju, kada su postajali teret porodici, otišli da se umiju, obukli čist veš, došli ispred ikone prekrstili se, legli i umrli. Njihova smrt je došla bez izražene patnje koja nastaje kada se osoba bori sa smrću.

Ti seljaci su znali da život ima dublji smisao.

U svojoj praksi sam imao primer osobe koja se borila sa rakom. Vojnik. Često se šalio kako jepreživeo tri rata, kako je smrt za brk vukao i eto ga sad ona stigla. Međutim, godinama se lečio dok jednom nije pao na postelju. Tada je rekao: “Gotovo je umirem!” Lekari su mu prognozirali još godinu dana života, međutim on je rekao: “Ne, ne ovo je smrt – znam!”

I umro je u roku od par dana, bez fizioloških preduslova za to. On je jednostavno odlučio da umre. To znači da se ove projekcije smrti mogu ostvariti ako osoba naumi.

Kako ćete umreti, možete da znate onaj momenat kad znate kako ste se rodili. Ako se osoba lako rađa – lako umire. Ako se teško rađa – teško i umire.

Dan smrti osobe nije slučajan, kao ni dan rođenja. Statistika je otkrila da postoji podudaranja kod ljudi u datumima smrti i datumima rođenja. Kada pogledate malo datume videćete da je recimo deda umro mesec dana od rođenja unuka. Ili je baka umrla u sredu, a unuka rođena u subotu.

Ovaj prelaz i mimoilaženje generacije nije slučajno.

Klinička smrt ili drugi život?

Deset godina sam radio na Onkološkom institutu kao psihoterapeut i jednom sam bio pozvan da razgovaram sa mladom ženom. Tokom operacije, njeno srce je prestalo da kuca.Reanimirali su je, a kada se probudila zamolili su me da razgovaram sa njom da vidim da li se njen um promenio. Ona se izvinjavala zbog toga što je uznemirila doktore.

“Kako ste mogli da vidite doktore, kada ste bili pod narkozom, a onda je još i vaše srce prestalo da kuca?” pitao sam je

“Doktore, reći ću vam, ali da me ne pošaljete na psihijatriju,” rekla je ona ozbiljno.

Tada je ispričala: Kada je uronila u narkotički san, osetila je kao da joj se duša odvojila i izašla iz nje. Videla je lekare kako se naginju oko njenog tela. Pomislila je: kako mi je ova žena poznata. Da bi se kasnije setila da je to ona. Tada je čula doktore koji su govorili kako je srce prestalo da joj kuca. Tada je pomislila da je umrla i sa užasom se prisetila da se nije pozdravila ni oprostila sa kćerkom, sa majkom… Zabrinutost ju je bukvalno gurnula u leđa i ona se našla u svom stanu. Videla je kćerkicu kako se igra sa lutkama, dok je baka (njena mama) sedela i šila nešto. Neko je na vratima pokucao i ušla je komšinica Lidija. U rukama je nosila haljinicu sa tačkicama koju je dala Maši (njenoj kćerki). Devojčica je srećno potrčala da uzme haljinu, pa je pri tome zapela za sto i prosula sok koji se razlio ispod stola. Devojčica je zaplakala, a majka joj je prišla pomilovala je po glavi i rekla da ne plače da se to dešava. Devojčica je nije čula. Žena je shvatila da dete ne može da je vidi pa je požurila u salu. Tada joj je srce ponovo počelo da kuca.

Otišao sam kod njenih kući da im saopštim da je žena dobro. Pitao sam baku da li je danas dolazila komšinica i da li je donela detetu haljinu. Baka je u čudu potvrdila ovo.

Tada sam zaključio da tokom kliničke smrti dolazimo do toga da je psiha prisutna, ali ne i duša.

Kako biste voleli da umrete?

Pitao sam i zdrave i bolesne: Kako biste voleli da umrete? Ljudi su ovako odgovarali.

Oni sa šizofrenim karakterom su hteli da umru, ali da im drugi ne vide telo.

Epileptoidi su hteli da nekako učestvuju u svojoj smrti. Bilo im je nezamislivo da tiho leže i čekaju smrt.

Cikloidi, oni ljudi kao što je Sančo Pansa, žele da umru u okruženju rodbine.

Ljudi koji su zabrinuti, sumnjičavi oni se brinu kako će izgledati kada umru. Dok neki žele da umru dok izlazi sunce, ili na plaži ili u planinama.

Ja sam uporedio ove želje, ali su me reči jednog monaha oduševile:

“Ne zanima me situacija prilikom koje ću umreti, ili ko će biti oko mene. Za mene je važno da umrem u vreme molitve, zahvaljujući bogu što mi je poslao život, i dozvolio da vidim snagu lepote Njegovog stvaranja.”

Pošto sam bio u mogućnosti da sa pacijentima razgovaram o smrti, tako sam se sa nekoliko njih dogovorio da mi kad umru jave kako je tamo gore.

Jedna moja pacijentkinja je umrla i prošlo je dosta vremena, a ja sam skoro zaboravio za nju. Jednom prilikom dok sam spavao osetim da su se upalila svetla u sobi. Probudim se i vidim pored mene, na krevetu sedi ta žena. Oduševljen počinjem da pričam sa njom i u sledećem minutu opet padam u neku vrstu sna iz kojeg se budim užasnut da bih svatio da svetlo i dalje gori i da ta žena sedi pored mene. Ona se smeši i kaže: Ovo nije san. Ali ja nemam snage ništa da je pitam, ništa da joj kažem.

Tada sam shvatio: nije na nama da saznamo kako je tamo gore. Na nama je da živimo život najbolje što umemo. Postoji vreme života, i vreme smrti. Mi sad moramo da uživamo u vremenu života.

A ako želimo da nas neko pamti na ovom svetu, moramo sebi da rađamo decu, da gajimo dobre porodične odnose. Jer su to jedini ljudi koji će zanti da smo postojali, pričaće drugima o nama, sutra kada nas više ne bude.

Izvor: stil